Home    Subscribe    Contact    Login

Осећај кривице код мама

by Faolmor (follow)
Да ли сте икада загризли горућу коцкицу леда?

Наслов је цитат из приповетке „Морт“ (Discworld novel) великог Терија Прачета у којој главни јунак Смрт у ствари говори о искуству једења карија. Мислим да се сви можемо сложити да мамин осећај кривице изгледа отприлике исто. Тај врели, нагли налет адреналина, тај спори, хладни удар у стомак, тај одвратни осећај да нам измиче суштина и да је све то наша кривица.

Сви ми то осећамо. Лагали бисмо ако бисмо рекли да није тако – или би смо били међу онима који живе у свету илузија у некој савршеној кући негде на Pintrest-у. Мамин осећај кривице може бити тако једноставан и тако краткотрајан као онај тренутак у којем осетите да сте лако могли или требали да кажете „да“ ономе чему сте рекли „не“. Међутим, може бити и тако велики и тако свеприсутан да потпуно уништи животе и породице.

На интернету можете наћи стотине страна са саветима о конфликтима, о томе како да прихватите или како да игноришете осећање родитељске кривице. „Ти заслужујеш десет минута за себе“ (Заслужујеш.); „У реду је да кажете не!“ (У реду је, понекад. Али лепо је и да кажете да у ситуацији када бисте могли да кажете и не!); „На тај начин они уче да се носе са разочарењима“ (Ово је на климавим ногама); „Осећај кривице ме само подсећа да ја волим своју децу и да за њих желим оно најбоље“ (Не сумњајте у то.)

Осећај кривице није наравно искључиво ограничен на маме. Очеви морају да се носе са својом врстом родитељске кривице, а никаква кривица није пријатна. Међутим, ми мајке имамо посебан таленат за то, зар не? Признајмо, има дана када бисмо успеле да испланирамо и спроведемо пикник у парку, куповину намирница за кућу, прање четири машине веша, два сата игре, уметничке активности након којих нико није завршио у Хитној помоћи, нити смо морали да испуњавамо формуларе везано за наше осигурање, а све то док смо на једном куку носиле бебу, а на нози нам се налазило дете које је тек проходало. И све то уз неиспаваност у оном степену у коме би то УН дефинисале као сурово и нехумано мучење.... али бисмо се и даље осећале кривим зато што смо се усудиле да седнемо и на пет минута погледамо телефон и пријавимо се у свет одраслих на Facebook-у.

Време је за искреност.

За маме које не раде – нека подигну руке све не које су после непроспаване ноћи бар на тренутак помислиле: требало би да ја идем на посао данас; мој партнер изгледа исцрпљено; можда сам требала да однесем дете у другу собу синоћ и да га тамо нахраним; требало би да будем увиђајнија!

За маме које раде – нека подигну руке горе све оне које су бар некад осетиле кривицу и на саму помисао да дете оставе у вртићу. Изневеравам своје дете; ја би требало да се бринем о њему!

Зашто, зашто, зашто то радимо себи? Да ли смо ми као друштво толико условили и потценили мајке и мајчинство да је само-потцењивање постало не само норма него и очекивано понашање до те мере да то радимо како бисмо саме себе поставиле на право место...? Чак и кад смо тога свесне и када нам наше срце каже да радимо нешто што је најважније на свету, зашто и даље постоји тај тренутак унутрашњег конфликта када, и пре него што нам шољица кафе додирне усне, а наша девојчица хоће да се још једном играмо са луткама, помислимо – ја сам лоша мајка ако не кажем да....? Правој мајци не би требало пет минута за себе. Она би највише волела да цео дан проведе са својом децом. Само једном су тако мали....

Зашто и када радимо најбоље што можемо у датој ситуацији и са ресурсима који су нам на располагању и даље инсистирамо да себи говоримо да можемо боље од тога. Да на неки начин изневеравамо своју децу. Да смо вредни само срама.

Уздишемо и спуштамо своју шољицу (па хладна кафа је и тако боља... зар не?). Играмо се или кажемо не, или бришемо сузе у ауту где нико не може да види наш „блесави“ бол. У сваком случају, волимо своју децу. Али да ли волимо и себе?

Негативна повратна спрега (negative feedback loop) је реакција на симуланс који изазива смањење функције. У овом случају, функција се односи на наша осећања о сопственој вредности. Будимо се уморне – осећамо се кривим јер би требало да смо свеже или бар да смо у стању да то одглумимо. Преуморне смо да бисмо се играле – осећамо кривицу јер им упропаштавамо детињство. Идемо на посао – осећамо кривицу због „напуштања“ нашег детета. За вечеру сервирамо тост са сиром и салату јер је то једино што ће деца појести без драме – осећамо кривицу јер нисмо успеле да направимо савршену децу која једу гурманску храну и пију само минералну воду. Негативна повратна спрега је све већа и све шира... храни се расте на нашој креативности у кривици. Или можда на тосту од сира. Звучи вам познато?

Ми стално појачавамо осећај кривице. Временом и уз опипљиву тежину друштвеног мишљења о женама и мајкама, ми почињемо да поседујемо тај осећај кривице. И то чинимо свим својим срцем, без срама. Неправедно?

Да ли смо заиста дошли до тачке и којој осећај кривице чини да се осећамо боље? Не на емотивном плану, већ зато што дубоко у себи знамо да је некако потребно да патимо да бисмо оправдале своје мајчинство? Ако је тако онда су пред нама неки изазови.

Ако ће мајчинство икада да поново заузме своје право место у нашем друштву – као животна, моћна и драгоцена ствар чија вредност превазилази друштвена говоркања, онда ми мајке морамо да престанемо да ово радимо саме себи.

Зауставимо ову негативну повратну спрегу. Изађимо из ње. Дозвољено нам је да будемо мајке – оне које остају код куће или оне које се враћају на посао. Дозвољено нам је да имамо и добре и лоше дане. Радујмо се оним добрим и учимо у оним тешким (био је то само лош дан, нисте ви биле лоше). Дозвољено вам је да се пробудите и да се осећате изнервирано зато што је ваш партнер имао осам сати не прекинутог сна. То не значи да сте себични, већ да сте уморни!

Дозвољено вам је да чист веш изручите на машину (кревет или под) и да га касније спакујете (или не спакујете). То није неуспех, то не значи да нисте способни или да лоше водите своје домаћинство. То је само гомила веша. Дозвољено вам је да будете то што јесте у сваком тренутку, да осетите гомилу искустава која носи мајчинство, а да се не осећате као неко ко изневерава своје дете самим тим што сте му ви мајка.

Загризите ледену коцкицу. Можда ће бити врела, али се надам да ће њен укус бити укус победе, укус самопоуздања. Надам се да ће њен укус бити као да сте на Pinterest-у, али без прљавих подова, буке и хаоса и са вама у центру свега, а без осећаја кривице.

Tекст превела и прилагодила за Центар за маме Јелена Милићевић-Пророковић, докторка наука и мама три (a ускоро и четири) девојчице. Центар за маме је удружење грађана која се залаже за радна права мама,бори против свих видова дискриминација којима су маме изложене, повезује и умрежава маме и промовише здрав и активан стил живота. Пратите нас на http://centarzamame.rs/ или на https://www.facebook.com/CentarZaMame
I like this Article - 1
More Articles by Faolmor
view all articles by Faolmor
ID: 34646
[ Submit a Comment ]
Categories
SAHM (1)
Men (1)
Poetry (4)
Health (15)
Fear (1)
Featured on Other Hubs
 
Copyright 2012-2017 On Topic Media PTY LTD. ABN 18113479226. mobile version